Nikada nije kasno da započnete život kakav želite. Ako u nekom trenutku shvatite da niste ispunjeni, srećni i zadovoljni, poslušajte unutrašnji osećaj, koji će vam najbolje predočiti kako ste i šta treba povodom toga da uradite. Imajte na umu da taj osećaj zna da bude trenutan i prolazan, pa sačekajte kako biste bili sigurni šta zaista želite i šta bi trebalo da učinite. Nemojte se tek tako, na prvi osećaj, odricati nečega što vam možda samo trenutno ne prija ili je u fazi prilagođavanja. Svemu treba dati vremena, ali ne previše, više od onoga što vam odgovara. Ako ste se za nešto odlučili, posvetite se tome i dajte sve od sebe da funkcioniše. Ali ako taj proces traje predugo, mučen je za vas i ne prija vam, onda vam treba promena. Uvek budite spremni i na strpljenje i na akciju.
Ljudi su često nedovoljno zreli i odgovorni, ne žele da se trude i ulažu u odnos, promenu, projekat… Sve zahteva posvećenost, požrtvovanost i rad. Danas svi žele nešto lako i brzo, a pri tom i zabavno – novo zanimanje u usponu „animir person“. U potrazi za stalnom akcijom i dokazivanjem pred svetom, ljudi gube svoju suštinu. Lako se čovek izgubi danas, iako ima navigaciju na mobilnom telefonu. Kao u potrazi za Рokemonima, gubi se dodir sa realnošću i pravim vrednostima.
Ništa nije večno i naš zadatak je da, dok traje, bude dobro. Život je kao reka – nekada usporen, nekada miran, a nekada brz, sa talasima koji se razbijaju o kamenje. I ma koliko problemi delovali nerešivo, oni to, u stvari, nisu. To je samo vaša percepcija. Za svaki problem postoji rešenje. Možda ne onako kako ste zamislili, ali sve se, na kraju, reši. Kao godišnja doba, tako se menja i život, i uvek posle kiše dođe sunce. Ono što treba da uradite jeste da prihvatite tu promenu i prilagodite se situaciji. Vi samo imate unutrašnji problem širenja vidika… Važno je da uvek i predano stremite ka ostvarenju svojih želja i ciljeva. Nekada će vas sputavati strah od neuspeha, nepoznatog, promene, ali to treba prevazići, boriti se protiv straha konstantno, malo-pomalo. Stari, iskusni i mudri ljudi najčešće ispovedaju kako, nadomak krajа svog životnog puta, pate jedino za propuštenim prilikama i kaju se što nešto nisu probali i sledili svoje snove. Zato ne propuštajte prilike i idite za svojim snovima. Neka vas strah ne sprečava u tome. Postoje dve vrste bojažljivosti – fizička i moralna. Telo može da drhti i boji se dok duh ostaje miran i hrabar, i obrnuto. Ako su pak obe prisutne u čoveku, on će, verovatno, ostati bez prave vrednosti ceo svoj život. Potpunu bojažljivost srećemo uglavnom kod ljudi koji su se predali, odustali od svojih želja, a koji u sebi kriju prigušene velike sposobnosti. Verujem da svaki čovek u sebi nosi neki talenat. Nažalost, sticajem okolnosti ili nedostatka upornosti i hrabrosti, neki to nikada ne otkriju, i onda žive skromne, rutinske živote, ne rizikujući i posmatrajući druge… Decu, komšije, prijatelje, TV serije…
Deca su pravo blago – ona su neiskvarena, netaktična i ne plaše se. Zato i napreduju tako brzo. Na jednom treningu slagalicu je dobila grupa dece, grupa menadžera i grupa asistenata. Deca su bila najbrža, što je, iako čudno, sasvim logično, jer – ona se ne boje grešaka i neuspeha. Koristila su model proba-greška i uspela da, intuitivno i spontano, reše slagalicu. Sa druge strane, menadžeri su zakazali, pokušavajući, verovatno, da ostave utisak, teoretišući o rešenju. Kada su im se pridružili asistenti – postigli su bolje rezultate. To je razlika – ostaviti utisak pričom ili ostvariti rezultat. Deca nisu opterećena utiskom, znaju da prepoznaju loše ljude i ne tolerišu ih. Jasno i glasno kažu kada im nešto nije po volji, kada misle da je nešto glupo, kada im je dosadno. Neki ljudi, i kada odrastu, ostanu takvi – direktni, ne zato što su nezreli, već zato što veruju da je to pravi put.
Zbog čega biste gubili vreme na nešto što vas ne interesuje, ne ispunjava i čini nesrećnim? Strah od promene je glavna kočnica u životu, jer – svaka promena je neizvesnost. Ali šta ako uspete i, čak premašite svoje najluđe snove? Sloboda je u nama i niko drugi nam ne može pružiti slobodu ako je mi sami sebi uskraćujemo.
San većine je: obezbediti sebi budućnost, biti srećan i slobodan u njoj. Zbog ostvarenja ovog cilja se uči, radi… I jednog dana, kada taj san postane java, mnogi se tu zaustave, jer – postigli su ono što su želeli. To im je i više nego dovoljno. Ne idu dalje jer su zadovoljni onim što su uradili; dobili su ono o čemu su maštali. Onda ulaze u čaure, i u njima, zaštićeni i sigurni, provode svoje dane, godine, decenije. Provedu tako uspavani čitav život. Postaju zatočenici, premda su navodno slobodni. Ne želeći da menjaju bilo šta, pretvaraju se u blede ali zadovoljne senke nekadašnjih entuzijasta, koji se samo ponekad sete svojih ludih, mladalačkih dana, kada su radili sve i svašta i kada nije bilo kraja njihovim interesovanjima. Međutim, čak ni sećanja na prošle dane ne uspevaju da probude nagon da pogledaju sebe i svoj svet, onaj koji su sami stvorili i u čijoj su se zamci našli. A zid zadovoljstva postaje sve deblji, neprobojniji, neprozirniji. Takvi ljudi umiru zadovoljni svojim životom, koji su kratko živeli. Kratko zbog toga što im je život trajao dok nisu postali zadovoljni. Zadovoljstvo je relativno, kao sreća ili tuga, kao mir ili uzbuđenje.
Čemu inače sloboda čoveku, ako je ne koristi, ako je ne razume, ako je ima samo kao reč? Sa njom on mora da teži nečem mnogo većem od zadovoljstva, za nečim trajnijim, uzvišenim, lepšim. Želim slobodu i želim da živim.