Današnji menadžeri vrlo lako i rado prihvataju nove trendove u prekidanju veza i odnosa. Ghosting je termin za oblik ponašanja (prvenstveno vezan sa onlajn komunikaciju na društvenim mrežama, gde jednim klikom možete „obrisati“ nekoga kao da nikada nije postojao) koji, prenesen na značenja u realnom životu, podrazumeva iznenadni prekid svakog vida komunikacije: odjednom prestanete da se javljate nekome, kao da ste, nedajbože, umrli, više vas ne dotiče ništa što je u vezi sa tom osobom i ponašate se kao da ona nikada nije ni postojala. Sposobnost empatije – mogućnost da emocionalno razumemo šta druga osoba doživljava, stavljanje u tuđu poziciju i doživljavanje tuđih osećanja – čini nas ljudima. Nažalost, empatija nije razvijena kod svakoga, a u poslovnom svetu, pogotovo u krugovima na najvišim stupnjevima lestvice napretka, tretira se kao nevažna i nepotrebna osobina. Umesto da vas neko sasluša, razume, pomogne vam ukoliko je potrebno, možete biti jednostavno – ignorisani. Ovo je jedan od čestih vidova komunikacije u korporativnom svetu. Naviknite se na to, jer – često će se dešavati da ne postojite. Ignorisanjem iskazujemo stav da osoba ka kojoj je ono usmereno nije vredna naše pažnje. Čak iako to nije primarna namera, ono se često izjednačava sa ponižavanjem. Reč je o suptilnom obliku agresije i antisocijalne prakse, koja se sastoji od posmatranja drugih sa ravnodušnošću prema njihovim osećanjima i vrednostima, kao da ne postoje, nemaju prava ni dostojanstva. Odbacivanje ljudi je oblik moralnog i psihološkog nasilja. To je izraz okrutnosti, na koju neki, nažalost, misle da imaju pravo.
Ovo ignorisanje, međutim, u poslovnom kontekstu uopšte ne mora biti i najčešće nije lično. Osoba od koje ono potiče jednostavno nema osnovnu kulturu komunikacije ni naviku da odgovara na poslate imejlove, poruke i sl. Ukoliko neodgovaranje ipak jeste planski osmišljeno, u većini slučajeva cilj nije ponižavanje druge strane, već želja da se nešto sakrije, odloži, zaboravi, ostane nezapisano i neprimećeno. To, naravno, ne podrazumeva da ćete se zbog toga osećati lepše, jer ni u kom slučaju nije prijatno biti ignorisan.
No feedback culture je novina u današnjim korporacijama, koja je uzela maha i čudno je da nije uvrštena u pisana pravila ponašanja. Ako nadređeni ne žele da ostave pisani trag o onome što pitate (nema odgovora na imejl ili bilo koji vid pisane poruke), to samo pokazuje da: 1) ne znaju, 2) ne žele da preuzmu odgovornost, 3) žele da vas optuže za nešto. Ne prihvatajte da je ovo normalan vid komunikacije, jer komunikacije nema ukoliko druga strana ne odgovara. Ne dozvolite sebi ovakvo ponašanje, bez obzira na to što se sa njime često susrećete. Ukoliko ste sigurni u sebe i svoje odluke, uvek odgovorite. To je, pre svega, pokazatelj lepog ponašanja i dobrog vaspitanja a onda i profesionalnosti, poslovne etike, iskrenosti, pravog liderstva, koje podrazumeva poštovanje zaposlenih i brigu o njima. Zašto neko ne bi želeo da odgovori pisanim putem? Zato što „internet sve pamti“. Pisani trag je dokaz i vrlo lako može postati viralan. Ako nemate šta pametno da kažete u svoju korist, želite da skrenete s teme, ne želite da produbljujete nešto ili hoćete da bude zaboravljeno – ćutaćete i „pravićete se mrtvim“.
Uvek sam radila transparentno i insistirala na pisanim zapisima. Ako neko (nadređeni ili neki njemu blizak saradnik) ima sugestiju, neka je slobodno napiše i onda ćemo je komentarisati. Uvek sam spremna da dam svoje viđenje situacije, kao i preporuku, i uvek prihvatam odluku „higher paid opinion“ menadžera – koju mora formalno da potpiše. Možda on zna nešto što ja ne znam, tako da nemam dovoljno informacija za pravu odluku. Ukoliko nisam saglasna sa odlukom, postoji razlog, i o tome mogu slobodno da komuniciram, ali ni u kom slučaju neću dozvoliti da se neko krije iza „mojih“ odluka. Ko govori istinu, nema čega da se plaši. Da, ne plašim se da iskažem svoje mišljenje, nikada, i to je vrlo bitna odlika mog karaktera. Svi smo posebni i svi imamo drugačije prioritete. Sve je to legitimno. Radite ono što vas čini srećnim, ali nemojte povređivati druge. „Live and let live“ (or die).
Nekada se mnogo više vodilo računa o reputaciji koju firma uživa u javnosti. I danas, naravno, postoji ova tendencija, i to jako izražena u nekim kompanijama, ali se, generalno, potencijalno urušavanje reputacije ne doživljava kao posebno važna stvar. Pamćenje savremenog čoveka je ionako ravno onom kod zlatne ribice. Vrlo je kratkotrajno, nažalost. U vreme hiperinflacije informacijе vesti neverovatno brzo zastarevaju. Pročitamo ili čujemo neku novost, prokomentarišemo je na društvenim mrežama ili, old fashion style – uživo, sa prijateljima, i već koliko sutra pojaviće se nova, sveža tema za diskusiju. Nema istrajnosti u borbi protiv lošeg. Pojavi se želja u početku, rešenost da pobedi dobro, ali taj entuzijazam isuviše kratko traje, ubrzo tema prestaje da bude aktuelna. Upravo to društvo čini dehumanizovanim, nikoga nije briga, ljudi postaju korporativni zombiji – bez osećanja.
***
Ignorisanje je savršena taktika za izbegavanje nepoželjnih radnji, okolnosti, rezultata… Ćutanjem možda (ili sigurno) gubite obraz, ali zadržavate iluziju da je sve u redu. Mnogima je to jedini način „komunikacije“ jer – da biste komunicirali, morate imati šta da kažete i pritom je poželjno (bolje rečeno – neophodno) da stojite iza svojih reči. Ukoliko to ne umete ili ne možete – onda ćutite. Zato ne shvatajte lično ako ostanete bez odgovora.