Pristalica sam i uporni zagovarač zvaničnog, transparentnog i poštenog poslovnog modela uvek i svuda, bez izuzetaka. Reći ćete, verovatno, da je to u poslovnom svetu nemoguće i da posao, sam po sebi, podrazumeva iskakanje iz zone iskrenosti i nevinosti. Verovatno ste u pravu, donekle… Istina, svako ko je orijentisan na dobit može se okarakterisati kao vlasnik „prljavog novca“. Međutim, određene granice ipak moraju postojati. Nije sve crno ili belo. Do uspeha se ne mora dolaziti po svaku cenu. Uvek postoji alternativa koja može biti ispravna, ako se potrudimo da takva bude. Do nas je, mi aktivno učestvujemo u izborima od kojih zavisi da li će nešto biti dobro ili loše. Način na koji profesionalno napredujemo određuje da li ćemo moći sami sebe da pogledamo u ogledalu ili ne. Živa smo bića, ljudi od krvi i mesa, željni uspeha, skloni greškama ili porocima, slabi, ovakvi ili onakvi – ljudi smo. Važno je da to i ostanemo.
Malo je menadžera koji nisu podložni „kvarenju“. Izbeći mnogobrojna iskušenja (a zaista ih je mnogo na takvoj poziciji) i ostati dosledan pravim vrednostima – to je i danas retkost i pravi podvig. Ima ih, srećom, ali mnogo je više onih „labilnih i fluidnih“, koji lako prelaze granicu, pa makar to bilo i „jednom nogom“. Razlozi za prelaženje granice su brojni i različiti, uglavnom lični, i uvek se akteru čine opravdanim i očekivanim. Od nisam znao da je tako, morao sam, naređeno mi je, ucenjen sam platom, do svi to rade, u Srbiji je to svakodnevna pojava, svi su pa što ne bih i ja, i sl. Životne okolnosti, međutim, ne bi smele da budu opravdanje za prelaženje granice. Nije lako živeti u Srbiji, to je činjenica, ali makar svojim primerom možemo pokazati šta je ispravno a šta ne i učiniti da bude malo bolje. Kada bi svako svojim postupcima pokazao da etika nije samo mrtvo slovo na papiru, realnost bi bila manje moralno „zagađena“. Svako, kao pojedinac, ima ličnu odgovornost. Pristajanje na „žrtvu“ zarad novca i moći pokazuje slabost i bezvrednost. Naravno, nije ovo isključivo srpska priča, ali je, nažalost, kod nas veoma prisutna.
Ne bih želela da moja poređenja odišu raspoloženjem kod nas je sve trulo i pokvareno, a napolju je idealno, ali svakako ima značajnih razlika. Da li je u ljudima problem, u genetskom kodu, načinu života i okolnostima, vaspitanju i iskustvu – to je možda ideja za neku obimniju sociološku analizu. Ja ću se ovde zadržati na svom iskustvu. Nepobitna činjenica je da se Srbija po mnogo čemu razlikuje od Evrope, naročito u vođenju poslova. Imala sam priliku da radim u inostranstvu i u praksi se uverim da moje viđenje poslovnih manira ipak nije puka utopija. Jednostavno, kod njih posao funkcioniše mnogo drugačije, i bolje. Razlika između ino i srpske verzije menadžera može se opisati, recimo, kroz sredstva komunikacije. Naširoko je poznato da Srbin najviše voli telefon, jer – na taj način može da kaže šta hoće i kako hoće, bez pisanih dokaza o izrečenome, pod izgovorom da je taj u kulturnom poslovnom svetu davno izgubljeni vid komunikacije brži i efikasniji. To je tzv. tele-menadžer. Nasuprot njemu je digit-menadžer, koji je odavno prevazišao telefonsku komunikaciju i prešao na imejl prepisku. On se ne plaši da ostavi pisani trag poslovne ponude i stoji iza nje. Njega ne interesuju dilovi, kombinacije niti „CORP Radio WIIFM“ (What’s it in for me). On, jednostavno, želi lagodan život bez previše razmišljanja. A ako spletkarite – mozak stalno mora biti u pripravnosti da smišlja nova rešenja za nove izazove. Nemate ni trenutak mira. Zapravo ste rob sopstvenih spletki. Pa ipak, taj ponos zbog nekog „novog otkrića“, koje je materijal za novu spletku, nije ravan Teslinom otkriću. Imam utisak da takvi ljudi pokušavaju da se svete drugima, jer su imali neku ličnu traumu, pa sada pokazuju moć i uporno pokušavaju da izigraju sistem i pomeraju granice u svojoj nemilosrdnoj igri. „Čega se pametan stidi, time se budala ponosi.“
***
Čovek je kvarljiva roba, što ne bi bio i menadžer? Svi smo podložni tome; da li ćemo podleći izazovu ili ne – zavisi od nas samih. Na kojoj god poziciji bili, neka vam primarna titula bude – čovek. Jer to je najviša koju ćete u životu dosegnuti. Sve druge su prolazne i manje važne.