Nedavno sam čula izreku: „Kada imaš jednog radnika više, imaš dvoje manje.“ Mnogo je istine u njoj, jer – osobi koja je dokona uvek treba društvo za priču i odlazak na pauzu. A pauze obično budu duge i česte, pa više vremena provedete u priči nego u radu. Setite se samo čekanja u državnim institucijama koje rade sa strankama nekoliko sati dnevno. Ja ne razumem ljude koji mogu da presede radno vreme. Volim da radim, da doprinosim razvoju, ali isto tako volim da sam za to adekvatno plaćena – naročito kada kompaniji donosim prihod od više miliona evra. Samo da znate, sva intelektualna svojina ostaje vlasništvo poslodavca, koju on kasnije može koristiti, pa budite umereni u davanju ideja (učite na mojim greškama).
Dakle, višak radnika smanjuje produktivnost jednako kao i manjak. Priča, sama po sebi, nije loša, naprotiv, ali preterivanje i zloupotreba mogu biti pogubni za posao, bez obzira na to da li je reč o formalnoj priči, na sastancima ili onoj neformalnoj, među kolegama na pauzama. Jasno je da neobavezno ćaskanje usred radnog vremena, ukoliko dugo traje ili je učestalo, narušava proces rada i smanjuje učinak. Međutim, od ovih razgovora su po realizaciju posla mnogo opasnije one prazne reči iza kojih se kriju oni koji nemaju šta da kažu, kada bi trebalo nešto da se radi, a zapravo se ne uradi ništa. Znamo šta znači biti profesionalan, konstruktivan i direktan – pružati rezultate uz priču koja je u vezi sa temom, logično povezana, jasna i poučna. Mnogi, međutim, biraju da svoj neprofesionalizam i neznanje kriju upravo iza praznih reči, jer one su najbolji paravan. Jedno je svrsishodna komunikacija (tu reči igraju ključnu ulogu jer najčešći nesporazumi i problemi nastaju upravo zbog nejasne ili pogrešne poruke), a sasvim drugo je prazna komunikacija, koja ničemu ne služi i koja ništa ne stvara. U korporacijama isuviše često slušate bajke od strane krajnje nestručnih ljudi, koji su apsolutno neuključeni u srž problema. Mnogo formalnosti, uvoda, razrada, nazovizaključaka, epiteta, preuveličavanja, skrivenih značenja, metafora, a rezultata – veoma retko ili nikada.
Sva zanimanja možemo, uslovno rečeno, podeliti u dve grupe, u zavisnosti od toga da li se, većim delom, zasnivaju na teoriji ili na praksi. Premda su delo i priča uvek povezani i jedno ne isključuje drugo, meni više odgovara da stvaram nešto konkretno, nego da pričam o tome. Moj mozak funkcioniše tako da kada slušam ili čitam o nečemu novom, uvek razmišljam o tome kako to mogu primeniti u poslu kojim se trenutno bavim. Paradoksalno je da se bavim marketingom, a lični marketing (samopromocija) mi je relativno loš. Međutim, većina ljudi marketing poistovećuje samo sa reklamom (često i sa pežorativno politički obojenom propagandom), odnosno samo sa jednim P (promotion) od postojeća četiri (product, price, place, promotion) zanemarujući njegovu suštinu – zadovoljenje potreba potrošača ili klijenata. Na prvi pogled delujem vrlo skromno, što ne odgovara istini. Ja sam dobro skrivena tajna, koju samo vešto oko ume da prepozna i vidi pravi potencijal. Ne pričam, ja delam. Iako nisam bila popularna, ni poltron, nadređeni su me često angažovali za dodatne projekte, jer su znali da će tako osigurati da nešto bude završeno. Neko mi je rekao: „Ti si make it happen person.“ Veći kompliment nisam dobila.
Logično, moj moto je: „Ljudi govore delima, a ne rečima“, i uvek više cenim nešto što je neko uradio, nego nešto što je rekao. Jezik je često brži od pameti; lako možete uvrediti nekoga, premda to ne želite, a onda se kajete. Takođe možete laskati nekome i deliti mu komplimente, a da ono što govorite uopšte ne mislite. Ipak na kraju, sve se to zaboravi, u memoriji ostaju samo dela, jer uspomene su uglavnom selektivne.
***
„Laž je da nas definiše ono što mislimo ili kažemo. Istina je da nas definiše ono što uradimo.“