Otkaz kao emotivna kategorija

Ustavno pravo je pravo na rad. Takođe je i ljudsko, lično… Nezaposlenost je pogubna za dostojanstvo i samopoštovanje. Problem koji postoji na ličnom nivou ne ostaje tu, već se, posledično, prebacuje na porodicu, ljude u okruženju, povlači za sobom razne probleme, nedostatke, defekte… Problem nezaposlenosti poguban je i za samu državu, i to ne samo na planu privrednog razvoja, već i na mnogim drugim poljima, koja utiču na društvo u celini. Međutim, kada se čovek suočava sa otkazom, sposoban je da razmišlja jedino o tome kako će on lično sa time izaći na kraj.

Razlozi za prekid radnog odnosa su, kao i emotivnog uostalom, gotovo uvek lični, bez obzira na to da li je inicijator zaposleni ili poslodavac. 

  1. Kada vi odlučite da promenite kompaniju u kojoj radite, to je zbog: 
  • pozitivnog privlačenja, pull, od strane druge kompanije koja pruža bolje finansijske uslove, višu poziciju, bolju reputaciju i sl.;
  • negativnog odbijanja, push, uslovljenog lošim međuljudskim odnosima u kompaniji, stagniranjem i nemogućnošću napredovanja, neadekvatnom finansijskom naknadom za postignute rezultate, posvećenost i požrtvovanost.

Svi navedeni razlozi su isključivo lične prirode i odraz su nezadovoljenih očekivanja zaposlenog. Svako ima pravo (i treba da ga iskoristi!) da ne pristane na uslove koji nisu u skladu sa njegovim kapacitetima, afinitetima i ambicijama, i potraži nešto bolje, što će ga profesionalno ispuniti i nadahnuti.

  1. Sa druge strane, kada kompanija donese odluku da vama da otkaz, to može biti iz:
  • objektivnih razloga, usled nepredviđenih okolnosti bankrotstva, redukcije troškova zbog smanjenog obima poslovanja (npr. jaka konkurencija na tržištu ili promene navika potrošača), ali i ovi razlozi u pozadini mogu imati, i vrlo često imaju, lični pečat (loša procena odgovorne osobe ili namerni stečaj);
  •  subjektivnih razloga menadžera, uglavnom pod maskom navodne potrebe za reorganizacijom, kako bi se u okviru zakonskih regulativa oslobodili zaposlenih koji se ne uklapaju u politiku kompanije i ometaju realizaciju specifičnih menadžerskih interesa.

Mada kompanije proklamuju pravilo da u poslovanju nema ničeg ličnog, da su sve odluke i odnosi zasnovani na strogom profesionalizmu – u realnosti je to mnogo drugačije, i ličnije. Interesne grupe i uticaji su skriveni ledeni breg sa kojim susret može biti fatalan – ukoliko želite da opstanete u korporacijskom okruženju, morate im se prilagoditi, ili ćete „potonuti“ zajedno sa svojim stavovima i uverenjima. 

Šta kada date ili dobijete otkaz? Pa… za one koji ostaju u kompaniji – uglavnom ništa epohalno. Uobičajeno pravilo kojeg se većina korporacija pridržava jeste da je svako, pa i onaj najbolji, zamenljiv. Već sutradan se sve odvija po ustaljenom planu i programu, kao da nikada niste ni postojali u tom kolektivu. Spomenuće vas tu i tamo, tek onako usput, kao sastavni deo neke anegdote, ili u kontekstu toga da je neki projekat povezan sa vašim imenom, ali na tome se završava svaka „emocija“. Očekivaćete, vrlo verovatno, malo više nostalgije, možda žaljenje što vaš posao obavlja neko drugi, a ne vi, upoređivanje vas i onoga koji je došao na vaše mesto, rezimiranje vaših sposobnosti i kvaliteta, možda čak i pokajanje i uviđanje greške, ali – to je, ipak, samo vaša mašta. Onog trenutka kada vam je „uručen“ otkaz, o otkazu ćete razmišljati samo vi.

Hail and Farewell“ je izraz koji se koristi za proslavu povodom dolaska ili odlaska kolega. Većina kompanija je zadržala praksu formalne dobrodošlice novim kolegama, ali deo sa „ispraćajem“ istrošenih i nepoželjnih se odavno izgubio; dovoljan je imejl, kojim se, uz lažnu srdačnost i žaljenje što nadalje neće biti deo tima, kolegama „kojih više nema“ poželi sve najbolje u daljem radu. To je zaokružena priča o vama – ne postojite.

Otkazi su i te kako lični, ali su emotivni samo za onoga ko ostaje bez posla.

 

Autor: Dobra Odlučić

Facebook
Twitter
LinkedIn
Pinterest