Rođendan na groblju

“Don’t cry because it’s over. Smile because it happened.”

Čovek često razmišlja unapred i očekuje neke događaje, čak i one nimalo lepe i prijatne, bolne, kakav je gubitak voljene osobe; pokušava da se pripremi za njih, a onda, kada se dese, shvati da nije pripremljen i spreman za tako nešto.

Moja mama nije više među živima. Nadam se da je otišla na neko lepše mesto, pošto je ovozemaljski život postao neizdrživ. Ljudi su postali bezosećajni, ne cene prave vrednosti, ljubomorni su, zavidni i koristoljubivi. Većina je takva, i to je problem ovog sveta. To će ga i uništiti. U stvari, već se dešava. Dobro je što je otišla da ne gleda još veće strahote koje se predviđaju (neke već doživljavamo – klimatske promene, zarazne bolesti, ekološke katastrofe…).

Često se kaže „da ti lekar ne zatreba“… Danas je ovo tačno više nego ikada. Virus korona uzdrmao je svet na više nivoa – ljudskom, zdravstvenom, finansijskom… Brojne su teorije o nastanku i razlogu bujanja ove pošasti, ali jedno je sigurno – neće izaći na dobro. Sve što se trenutno dešava pokazatelj je stanja u kojem se čovečanstvo nalazi – ono se polako gasi i propada. Svaki sistem teži samodestrukciji. Žao mi je što nemam svoju decu, ali sa druge strane, dobro je što neće učestvovati u ovim zlim vremenima.

O sudbinama ljudi odlučuju zli pojedinci, bezobzirni i otvoreni u iskazivanju neopisive želje za uništavanjem drugih; duboko nesrećni, nekada su, verovatno, i sami bili žrtve, pa se sada svete, uživajući u patnjama drugih. To je bolest – mentalna. Nažalost, biće ih sve više, i jedini način da se sačuvate je da se okružite ljudima sličnih moralnih vrednosti i da živite mirno i skromno u svom mikrosvetu. Ukoliko probate da se suprotstavite – to je borba sa zombijima – osuđeni ste na propast. Ali, ako je za utehu, bar ste umirili savest i opravdali svrhu postojanja na ovom svetu, dajući doprinos toj borbi bez kraja.

Moja mama je sinonim za reč „majka“ – apsolutno posvećena svojoj deci i maksimalno požrtvovana za porodicu. Uvek je bila tu za nas, nikada nije pokazivala da je umorna ili da joj smetamo. Mi smo uvek bili na prvom mestu. Tradicionalno, kroz pripremu hrane iskazivala je brigu za naše svakodnevno postojanje. Svakoga dana sam imala svež ručak (zato ni danas ne volim podgrejano, osim sarme): supa, glavno jelo sa prilogom, salata i desert. I nikada nismo bili debeli. Čak je i industrijska hrana, konzerve ili čokolade, bila prihvatljiva – jer su sirovine bile drugačije i zdravije. Kada bih se razbolela, mama je želela da „uđe u moj organizam“ i otera bolest – stalno je bila uz mene, masirala me je komovom rakijom, stavljala krompir i luk na stopala, pravila šerbet sa mlekom, pravila prepečen hleb i bareni krompir i šargarepu (to sam najviše volela). Bdela je nada mnom i stalno me obilazila. Kada sam povraćala, uvek mi je držala ruku na čelu i saosećala sa mnom. Tek sada shvatam koliko je bilo lekovito to što je stalno bila prisutna kada mi je teško. Osećaj da niste sami je najbolji za jačanje imunog sistema. Tolika njena pažnja prijala mi je dok mi je bilo loše, ali čim bih malo živnula, počelo bi da me nervira njeno konstantno zapitkivanje i milovanje.

Njeno postojanje mi je ulivalo sigurnost, nikada se nisam plašila, jer je mama uvek bila tu za mene i brinula o meni. A znala sam da će sve proći…. Nažalost, i život prolazi. Neprimetno, moja mama je napunila sedamdeset četiri godine. Nisam mogla da shvatim da neke stvari sada ne može tako brzo i lako da radi, da se zamara, da ne može da prati moj korak, i često sam je požurivala. Nisam imala razumevanja, a ona je pognute glave pokušavala da se ubrza. Jako se kajem zbog toga što je nisam razumela i žalim što nije htela da mi kaže koliko joj je teško što stari. Svoje roditelje sam doživljavala kao superheroje – da uvek mogu sve, da se nikada ne umaraju i da su uvek tu za mene da mi pomognu. Verovatno su i oni osećali tu magiju i sreću da su nam i dalje potrebni, te zato nisu pokušavali da razotkriju istinu o starosti.

Kada sam se osamostalila, i dalje je postojala ta neraskidiva veza između majke i ćerke. Ona je uvek znala (predosećala) kada mi je teško… Po zvuku glasa preko telefonske veze uvek je mogla da proceni da li sam dobro ili ne – kao da su postojali video-signali u toj njenoj slušalici.

Imala sam sreću što je baš ona bila moja majka i što je toliko dugo brinula o meni. Svaki rastanak je težak, a naročito onaj sa najbližim osobama prema kojima osećate bezuslovnu ljubav. I kada ne mislite na kraj, pojavi se brže nego što očekujete, i uvek je beskrajno bolno.

Moja mama je bila hronični bolesnik – imala je bronhitis. Godinama unazad često je snimala pluća i primala antibiotike da se upala povuče. Lekari po inerciji prepisuju lekove i ne udubljuju se u sve detalje. To ju je koštalo života. Sa pojavom virusa korona, ona je, standardno, početkom godine dobila bronhitis. Pila je šaku lekova, ali se upala sporo povlačila. Naravno, svi su pričali samo o koroni, kao da druge bolesti ne postoje. Posle tri meseca konstantnog ispijanja antibiotika, stanje se nije poboljšalo. Naprotiv, pogoršavalo se, i ona je pala u krevet – nije mogla da jede, niti da ustaje. Tata je bio pored nje stalno. Tražila je samo da jede perece i krem sir. Plašila se da povraća, a masna hrana, pržena, i meso su joj izazivali muku. Čak je i mleko, koje je inače volela, prestala da pije. Povremeno je bilo znakova poboljšanja. Zaustavili smo povraćanje, ali je jako slabo hodala – samo uz pomoć drugih. Otišli smo i kod privatnog lekara da je detaljno pogleda i kaže šta dalje. Prepisao je terapiju i dodao još jedan novi lek – pila je skoro deset lekova dnevno. Pošto nije mogla da hoda, obilazili su je lekari iz Kućne nege. Ono što je enigma jeste da su rezultati analize krvi bili u redu, a žena je kopnila – nije mogla da jede i uglavnom je ležala i spavala. Bila sam svesna da moramo pronaći pravu dijagnozu. Pošto je uradila još jedan test na koronu i potvrdilo se da je negativna, nastavili su sa antibioticima, tj. injekcijama longacefa za upalu pluća. Pneumonija u regresiji. Sav fokus lekara je na respiratornim bolestima, i dok se to ne reši, ništa drugo ne analiziraju. Pošto je imala dijagnozu vertigo (vrtoglavica), tražen je pregled neurologa. Kada je došao u kućnu posetu nije hteo da je pregleda detaljno, uveren da ima koronu (iako je već dva puta imala negativne rezultate testa). Neurolog ukida svu terapiju i kaže da je povraćanje možda izazvano lekom Plavix, i traži pregled interniste. Kada je kritično, lekari često prebacuju odgovornost na drugog specijalistu. Shvatam da joj lokalni lekari ne mogu pomoći i zakazujem pregled u Beogradu. Greška je što to nisam ranije uradila. A možda joj je i bilo suđeno da ne stigne do Beograda, jer upravo tog dana kada je trebalo da krenemo nije mogla da ustane iz kreveta. Već je bila u stanju kada dva dana ne može ništa da jede, niti pije. Ja mislim da je to ili od lekova ili od nekog oboljenja digestivnog trakta. Po preporuci, dolazimo do interniste u bolnici, koji treba da je primi na bolničko lečenje, ali avaj, ona tokom transporta kolima hitne pomoći, u kojima nema klime, na prijemnom beleži blago povišenu temperaturu. To komplikuje stvari i ponovo se traži test na koronu. Pre nego što su stigli rezultati (pošto ima blago povišenu temperaturu i znake regresivne pneumonije), primaju je u kovid bolnicu. To je kraj, osobu tih godina, hroničnog bolesnika, iznemoglog, staviti u izuzetno zarazno odeljenje… Ja se nisam snašla da stopiram prijem bez potvrde da je pozitivna. I to je moja greška, a greška lekara – što je primio na osnovu nedokazane sumnje. Od tada gubim svaki kontakt sa njom, pošto je polusvesna (pod sedativima i kiseonikom), nema snage ni da se javi na telefon i ne znam da li joj daju vodu da pije. Medicinske sestre koje se javljaju na telefon daju šture informacije o njenom stanju, čak se ljute jer zovem dva-tri puta dnevno. Jedna mi je rekla da je mama skinula masku sa lica, pa su morali da je vežu. To me jako muči, i plačem i ne mogu da spavam. Zar mora tako da se postupa sa najstarijima? Bar im omogućite dostojanstven odlazak uz više lekova za smirenje. Boli me što sam daleko od nje i ne mogu da joj pomognem, niti da je držim za ruku ili zagrlim. Osećam da sam je izneverila i ostavila samu, okruženu bezličnim skafanderima u kovid bolnici iz koje nema izlaska.

U četvrtak uveče javljaju mi da je moja mama preminula. Dijagnoza – tromb je zaustavio rad srca. Test na kovid – negativan. Samo Bog zna istinu, i lekari. Kada sam išla na identifikaciju tela, videla sam da su joj usne sve popucale i krvarile – verovatno joj nisu davali dovoljno vode. Ne krivim nikoga, znam da je teško, ali budimo ljudi. Pomozite onima u nevolji i bespomoćnima – sve se to negde beleži i vraća.

Njena smrt je jako uticala i na promenu mog stava prema materijalnim stvarima. Dok sam sređivala njen ormar, videla sam koliko je garderobe ostalo, kućnih stvari koje je čuvala za specijalne trenutke (neke neotpakovane). Čovek nestane, a stvari ostaju. Nadžive nas krpe, čaršavi, čaše, cipele i haljine… Zašto imamo potrebu da kupujemo gomilu stvari koje obučemo jednom godišnje? Da li kupovinom želimo da ispunimo emotivnu prazninu? Treba stati i zapitati se šta zaista želimo od života i da li smo istinski srećni u kom pravcu idemo. Nikada nije kasno da pronađemo smisao svog života, i da učinimo sve da provedemo zadovoljni ostatak.

Eto, moje mame više nema, i to je neopisiva tuga. Suočavanje sa činjenicom da nema one koja me je uvek štitila i kao lavica se borila za mene je zastrašujuće. Pred moj rođendan, 20. avgusta, obeležavamo sedam dana od prestanka rada njenog srca. Zajedno ga obeležavamo na njenom grobu – mama, tata i ja. Kako je počelo, tako se i završava – nas troje zajedno.

Ostaćeš u mojim mislima zauvek i moje srce će kucati i za tebe i sve tvoje podvige. Ispunila si svoju misiju da budeš MAJKA. Beskrajno ti hvala za sve što si za mene učinila i oprosti mi sve moje brzoplete reči koje nisam mislila da ti kažem, a koje su te mnogo bolele. Znaš da te najviše volim. Zauvek tvoja ćerka.

 

Autor: Dobra Odlučić

Facebook
Twitter
LinkedIn
Pinterest