„Teško će se sporazumeti dva čovjeka kojа misle različito.
Lako će se sporazumeti dva čovjeka koji misle.“
Meša Selimović
Načini na koje ljudi posmatraju svet, filtriraju informacije, obrađuju ih i iz njih stvaraju značenje – međusobno se razlikuju. Vaša i moja mapa uma se mogu drastično razlikovati zbog drugačijeg porekla, vaspitanja, iskustva, kulture, komunikacije, vrednosti, uverenja itd. Svi smo različiti. I dobro je da je tako.
Konflikt je, kao posledica razlika među ljudima, sasvim prirodna i očekivana stvar, kojoj ne moramo nužno davati negativnu konotaciju. Zapravo da li će konflikti imati konstruktivne ili pak destruktivne posledice zavisi, pre svega, od onih koji njima upravljaju. Najpre se treba naviknuti na njih, jer oni su prisutni uvek i svuda. Ne moramo biti znalci u oblasti socijalne psihologije da bismo ih prepoznali u svakodnevnom životu: u porodici, sa prijateljima, ili slučajnim prolaznicima, na ulici, na poslu, u supermarketu, sa sobom… Zapravo čitav život je satkan od bezbroj konflikata. Neke uspešno rešavamo i prevazilazimo, a sa nekima nastavljamo da živimo. Baš zato što smo svi drugačiji jedni od drugih, kontakt sa ljudima nas često vodi direktno u stanje stresa jer zahteva pažnju, reakciju i prilagođavanje, a ovo poslednje je, uglavnom, najteže. Doživljavanje stresa prilikom komunikacije nije karakteristično samo za segment života koji se odnosi na posao i karijeru; na privatnom planu komuniciramo sa članovima uže porodice (a to, u nekim slučajevima, može biti i dvocifreni broj), sa brojnom familijom koju smo nasledili, ali i sa onima koje smo sami sebi birali: sa dragim prijateljima, ljubavnicima itd. Zapravo, sve to je – život.
Zašto bismo nešto drugačije očekivali na poslu? Sa masom nepoznatih ljudi, koje nismo mi birali za saradnike, kolege, nadređene, a svi oni su, kao i mi uostalom, priča za sebe – sigurno nećete lako (ili uopšte) postići harmoničan odnos. Da li tako nešto uopšte postoji u poslovnom kontekstu? Istina je da korporativni svet, sam po sebi, podrazumeva konflikte. Sastavni su deo svakog poslovnog okruženja, pa i onih malih, lokalnih. Bilo koji vid neslaganja na poslu postaje ličan, jer – svojim stavovima na određenu temu svi pokušavaju da postignu ili dokažu nešto, da bi ostvarili neki cilj; ako se sa njima u tome ne slažete, vi zapravo pokušavate da im uzmete/onemogućite to što žele (makar oni tako misle). Ali – šta onda kada konflikt nastaje zato što neko krši etička, zakonska pravila? Ako su nečije ambicije takve i tolike da ne preza od toga da zarad uspeha bude nemoralan? Šta ako svojim postupcima ugrožava nekoga ili nešto? Ako je toliko ambiciozan da, kako bi postigao ono što mu je potrebno, pokušava da prisvoji ono što mu ne pripada, slaže, prevari i sl.? To je već konflikt koji retko kada može biti konstruktivan jer prevelike ambicije, same po sebi, postaju destruktivne.
Uopšteno posmatrano, nema ničeg lošeg u ambicioznosti, naprotiv. Ona je pozitivna i dragocena dok god nas pokreće i podstiče da budemo produktivni, uspešni, da se istaknemo i ostvarujemo ciljeve. Danas se ambicioznost veoma visoko vrednuje i predstavlja veliki plus prilikom svake profesionalne selekcije. Vaše je pravo da nešto želite i trudite se da to i dobijete. Upitan je jedino način koji birate da postignete cilj. Recimo, svako radi da bi zaradio novac; materijalna satisfakcija je osnovni (ali ne i jedini) pokretač u poslu, osim ako taj posao ne doživljavate samo kao hobi. I sve je u redu dok postoji usklađenost između onoga što pružate i onoga što dobijate. Ako želite nešto što vam ne pripada, što niste ni na koji način zaslužili, pomenuti balans prestaje da postoji, a vi ste na putu da počinite krivično delo. Naravno, to što želite da prisvojite nešto što nije vaše ne podrazumeva da ćete to i uraditi – većina se ne usudi da napravi prekršaj ili zločin, jer je nemoralno, i kažnjivo – stepen rizika i vrednost krajnje dobiti su neproporcionalni.
Za svaki vid kontakata i komunikacije postoje zakonski propisane regulative, i ovaj nesavršeni svet u kojem živimo bio bi mnogo jednostavniji i bolji da se one poštuju i dosledno sprovode. Međutim, ljudi su, pre svega, subjektivna bića, i kada prevlada emocija (koje god vrste ona bila), a to se često i veoma lako događa, na scenu stupaju dvostruki standardi, i čitav idealno zamišljeni sistem pada u vodu i nijedan kodeks ponašanja neće prevagnuti nad nečijom emocijom. Ispostavlja se da postoji sistem u teoriji i sistem u praksi. A neophodno je imati jedinstveni sistem koji ne štiti pojedinca i koji je za sve i prema svima jednak.
Pravila postoje da bi se poštovala – ovo se odnosi na svaki segment života, a posebno je primenljivo u poslovnom svetu. Ipak, mnogi ova pravila, premda su im dobro poznata, svesno zaobilaze, zaboravljajući pritom da je „pravi put najkraći put“.
Zašto ljudi na putu do cilja biraju prečice? Razloga je mnogo, a svi se uglavnom svode na to da je reč o lenjim osobama, neznalicama ili, jednostavno, prevarantima, koji veruju u „preko preče, naokolo bliže“. Zakon nas čini slobodnim, u suprotnom – živeli bismo u bezakonju i anarhiji. Oduvek postoje brojna zanimanja čiji je cilj rešavanje ovakvih konflikata: od obezbeđenja i čuvara, preko advokata, sudija, do policijskih organa. Međutim, sprovođenje zakona jednako u odnosu na sve, bez izuzetaka, predstavlja pravi izazov, pogotovo u današnje vreme. Praksa pokazuje da se mnogi moćnici, zahvaljujući svom položaju i uticaju, oglušuju o zakonske norme. Poznata je izreka “ne može šut sa rogatim”. Ovakva tendencija prisutna je kroz istoriju, pa sve do najnovijih datuma. Kada pobedi samovolja pojedinca, onda to postaje zakon sile, koji ne štiti sve, kako bi trebalo da bude, već samo odabrane – i ugrožava one druge. Dakle, više nije reč o najbezazlenijem neslaganju u mišljenjima, koje se može rešiti prijateljskom kafom, već o ozbiljnom narušavanju nečijih prava zarad vlastitog uspeha i sticanja dobiti.
Sistem vam neće mnogo pomoći u rešavanju konflikata – sve je na vama. Možete popustiti, odnosno preći na protivničku stranu i učiniti da konflikt „više ne postoji“; možete predati palicu nekom drugom i otići što dalje od izvora konflikata jer ne želite da bijete unapred izgubljene bitke; a možete čvrsto verovati da nijedna bitka nije izgubljena dok se zaista ne izgubi, i učiniti sve da je dobijete.