Ako ste zaposleni, to (valjda) znači da imate platu koja će vam priuštiti ono što možete kupiti novcem. A u vezi sa novcem uvek treba imati plan, realan, objektivan, dosledan i redovno ažuriran, u skladu sa okolnostima.
Koliko puta ste do sada čuli kako novac nije bitan? Važno je, pre svega, zdravlje, pa onda ljubav itd… Ja ne pamtim broj. Često razmišljam o ovoj olako i često korišćenoj floskuli. Meni treba onoliko novca koliko njime mogu kupiti ono što mi treba, a to ne podrazumeva mnogo nula… Međutim, tvrditi da je novac nebitan – to može reći samo onaj ko živi van gradskog sveta i van sistema. Možda je nebitan u kontekstu sa nekim drugim vrednostima, nebitan u odnosu na nešto, ali sam po sebi? Ne. Zdravlje je najbitnije, ali nam je za zdrav život ili za lečenje potreban novac; prijateljstvo je važnije od novca, ali nam i za druženje treba para… Da ne nabrajam više, svi radimo za novac, zar ne? On ne donosi sreću, ali je neophodan za normalan i zdrav život. Još jednostavnije – neophodan je za život. Dakle, novac ne treba da vam bude najvažniji, jer nije, ali treba da vam bude važan, u smislu da ga treba zaraditi zarad egzistencije i ostvarenja onoga za šta vam je on potreban, a to je mnogo stvari.
Ja sam imala neki svoj svet, svoj cilj, i nisam zavidela drugima previše. Kada sam kao dete imala neke nerealne želje, tata mi je uvek govorio: „Možeš da se prostreš samo koliko ti je guber dugačak.“ I bio je i te kako u pravu. Teško je biti u disbalansu – želeti nešto, a ne prihvatati da je nemoguće u tom trenutku. To dovodi do opsednutosti tim ciljem, a ona dalje vodi u propast – finansijsku i(li) psihičku. Poznajem ljude koji su potrošili velike sume novca samo zato što se ne mogu pomiriti sa trenutnom situacijom i društvom kome pripadaju. Kao kockari, nadaju se da će u sledećoj ruci imati sreće i uporno troše preko svojih mogućnosti. Što je najgore, ne umeju da prepoznaju alarm za povlačenje ručne kočnice i da se zaustave. Zašto to rade? Beže od stvarnosti koja im se ne dopada. Svi ovi ljudi žarko žele da ostave utisak na druge i da dokažu da negde pripadaju. I u redu je težiti boljem i investirati u malo bolji životni standard. Ali ne treba preterivati, jer se možete naći u procepu. Desiće se da bežite od svog okruženja, premda još uvek niste pronašli ono idealno, za kojim tragate.
Treba umeti sa sobom, svojim željama i emocijama, ali treba umeti i sa novcem; nije najbitnije samo zaraditi ga, nego i sačuvati ga. Da li je štednja vaš životni stil? Da li ste nekada štedeli? Imate li fond za crne dane? Da li kupujete samo ono što vam je neophodno ili po povratku iz kupovine za polovinu stvari ne znate zašto ste ih kupili? Koja je najveća cifra koju ste do sada uspeli da uštedite (ako ste uopšte pokušali)? Odgovorite sebi na ova pitanja pre nego što donesete zaključak (ako već niste) da li ste štedljivi ili ne. Svi volimo da trošimo i budemo okruženi lepim stvarima, to nije ljudska slabost, već svojstvo čoveka – svi volimo da uživamo na ovaj ili onaj način. Međutim, u pozadini svega treba da stoje odgovornost i briga o budućnosti. Ne živimo samo danas, uvek postoji i sutra, i to uvek valja imati na umu. S obzirom na to da nam novac pruža sigurnost, uvek ga treba čuvati u rezervi. Pokušajte, ako već niste, da razmišljate u tom smeru. Videćete da je vrlo lako odreći se sitnih, bespotrebnih troškova i štedeti na dnevnom ili mesečnom nivou. Štednja ne podrazumeva odricanje od zadovoljstava, već razumno trošenje novca. Odnos prema novcu formira se u porodici, od detinjstva. Pametan i odgovoran roditelj, koji razmišlja unapred, deci neće pružiti sve što požele odmah i sada, iako možda ima mogućnost za to. Na taj način će im pokazati da se u životu stvari koje želimo ne dobijaju instant, tek tako, već da treba biti strpljiv, potruditi se, ali i razumeti da se nešto, jednostavno, ne može imati. Ništa se ne dobija lako (ako se poštuju pravila) i ništa se ne podrazumeva. Sve treba zaraditi i sve što ste sami stvorili treba ceniti – to je veliki uspeh i bićete ponosni na sebe zbog svega što je vaše delo. Zato, zamenite sitna dnevna zadovoljstva važnim i dugoročnim ciljevima. Vodite evidenciju svojih troškova i saznajte na šta trošite najviše novca: taksi, kafa i sok, izlasci, garderoba, kozmetika i sl., a onda, u skladu sa time, razmislite da li vam je sve to realno potrebno toliko često i u toj meri. Takođe, ukoliko su vam prihodi manji nego što su bili, uskladite svoju potrošnju sa novonastalom situacijom. Često se dešava da ljudi ne umanjuju svoje troškove, iako su prihodi postali niži. U ekonomiji se to zove efekat zupčanika – ne može unazad da se kreće. Kao ni cene, nije lako smanjivati potrošnju. Uspešni i bogati (i pametni) ljudi imaju poučnu rutinu: radite predano, trošite umereno. Bili bogati i uspešni ili ne, probajte da se pridržavate ovog zlatnog pravila kako biste sutradan možda postali takvi. Budite posebno obazrivi kada je reč o ljudima koji vas okružuju. Kada imate novca ili ste sigurni da ćete ga imati u skorijoj budućnosti, imaćete, zasigurno, i gužvu od prijatelja i tzv. prijatelja oko sebe, jer – ljudi, činjenica je, vole da troše tuđ novac. Pazite se parazita, koji će biti pored vas sve do poslednjeg dinara, a posle toga ih nigde neće biti u vidokrugu.
Gotovo svi žele da se obogate. Neki i uspeju u tome. Ali, velika je razlika između „steći bogatstvo” i „biti i ostati bogat”. Možete postati bogati vrlo lako, nekad u jednom danu, začas (nekada slučajno, nekada prevarom), ali ako svojim finansijama ne upravljate dobro – ostaćete bez bogatstva još brže. Neki su na lutriji dobili milione, pa su ih potrošili za godinu dana. Uvek treba biti oprezan, rizikovati poslovno umereno – i imati rezervu. Na kraju, ako nizašta drugo, kada nastupe „rainy days“, imaćete mentalnu stabilnost, što je od neprocenjivog značaja. Ne znate koliko dugo će trajati, ali budite spremni i imajte rezervu za, minimum, dve godine. Jedan bivši kolega mi je ispričao svoju tužnu priču koja ovo potvrđuje. Naime, sticajem okolnosti i loših poslovnih odluka, izgubio je posao. Ima porodicu i to zahteva fiksne velike izdatke na mesečnom nivou (dečije nastavne i vannastavne aktivnosti, računi, kredit, hrana…). Suočen sa iznenadnim dešavanjima, brzo shvata suštinu „crnog fonda“ koji mu je, srećom, pozajmio kum. Na muci se poznaju junaci i pravi prijatelji. Otrežnjenje dolazi munjevitom brzinom kada izgubite auto, pa morate u cipelama zimi da uđete u gradski prevoz (jer ste uvek vozili, pa vam čizme nisu bile potrebne); kada prestanu pozivi dojučerašnjih ortaka sa kojima ste bančili u kafani, jer više nema vaših poslovnih potpisa računa; kada čekate na poziv za posao mesecima, za direktorsku poziciju, jer i da hoćete, ne možete da radite nižu poziciju zbog prevelikog iskustva… U takvim situacijama se u glavi vrlo brzo slože životni prioriteti i selektuju prijatelji.
Zato apelujem da, zarad mentalnog mira, uvek imate ušteđevinu i da vam to postane životni stil. Svakog meseca ostavite u „kasicu prasicu“ neki novčić. Na Ekonomskom fakultetu smo učili da treba primenjivati „disperziju rizika“: ne čuvajte svu ušteđevinu u istoj valuti, kombinujte zlato i srebro, investirajte u nekretnine, umetničke predmete, ali najviše – u sebe.
Onome ko bi mi rekao da je novac skroz nevažna stavka u našim životima postavila bih pitanje: kako onda objasniti to što ljudi, zarad plate, godinama ostaju u firmi kojom su nezadovoljni, u kojoj su ugnjetavani, omalovažavani, premalo plaćeni itd. Zaista, kako? Tako što od nečega moraju jesti, prehraniti porodicu, platiti kiriju ili ratu za kredit, platiti račune, a sve se to čini novcem, zar ne? Možda je nevažno imati milione, ali je i te kako važno imati dovoljno novca za sve što život od nas svakodnevno iziskuje.
„Ko ne vodi računa o funtama, vodiće računa o penijima.“ engleska poslovica