„Daj čoveku vlast, da vidiš kakav je.“
Naravno, ova okrutnost u ljudima nije tekovina novog doba. Rekla bih da ona nema veze sa datumima i godinama, ona je unutar ljudi. Da li znate da je čovek jedino biće na svetu koje uživa da muči slabije od sebe? Životinje ubijaju samo da bi preživele – to je lanac ishrane i zakon opstanka. Sa ljudima je drugačije. U njima (neću napisati u nama, iako smo svi ljudi, svi isti, ali ipak – različiti!) čuči duboko skrivena, iskonska potreba da maltretiraju i ponižavaju. Cilj nije opstanak, već uzdizanje sebe i lečenje frustracija…
Gotovo da je zaboravljeno, premda nije bilo tako davno, kako su tokom Drugog svetskog rata nacisti bezočno ponižavali i maltretirali Jevreje: davali im drvene klompe većeg broja, da bi ih ponižavali dok otežano hodaju, pregledali ih gole, a zatim pravili trijažu koga će ubiti odmah, a koga mogu iskoristiti i mučiti, pa kasnije ubiti… Ratno vreme je najpogodnije tlo za otkrivanje prave ljudske prirode, najskrivenijih strasti i životinjskog instinkta (mada, životinje, kako je gore navedeno, ubijaju da bi preživele). Ispovesti preživelih logoraša potvrđuju da su čuvari najviše i najpredanije mučili žrtve – to su upravo one mirne i neupadljive komšije iz ulice, koje se menjaju iz korena kada okuse slast moći i vlasti.
Pročitala sam negde da moć oštećuje mozak, tj. neuronska ogledala. Ljudi koji imaju nezasitu žudnju da stalno dokazuju sebi i drugima da su iznad zakona i normi pokazuju težnju da se izjednačavaju sa Bogom – sindrom hibrisa. Taj osećaj povlašćenosti i polaganja prava na ono što nije dozvoljeno „običnim“ ljudima – menja psihu i oštećuje mentalne procese. Ljudi se onda doživljavaju kao predmet i sredstvo za postizanje ciljeva. Moralne stege slabe i pucaju, egoizam i nedostatak empatije trijumfuju. Čovek postaje opsednut potrebom da uvek i svakoga pobeđuje. Neretko se javlja tzv. „efekat pobednika“, kada posle borbe sa slabijim protivnicima, kasnije pobeđuju i jače protivnike – pomeraju granice.
Sve što ne valja na ovom svetu takvo je zbog zlih ljudi. A poražavajuće je što je takvih više nego onih dobrih. Zato, jer su retkost, treba ceniti dobre ljude i prave prijatelje. Uvek se trudite da svojim delima i primerom širite krug dobrote. Čovek koji mi je pomogao da rano ujutru, dok sam kasnila na posao, očistim sneg sa auta, odgovorio je na moju zahvalnost mudrim savetom: „Ti pomozi nekom drugom, tako ćeš se meni odužiti.“
„Moć je slatka, ona je kao droga, ona je želja koja se povećava navikom.“