Svi se rađamo sami i umiremo sami. Život između delimo sa ljudima koji su nam dragi (ili vremenom postaju manje dragi). Nekada vas boli kada određena osoba izađe iz vašeg života, a nekada osetite olakšanje. Razni ljudi će imati različit uticaj na vaš život i na vaše odluke. Sve je to deo procesa razvoja ličnosti. Znam, nisu nam potrebne baš sve lekcije i svi loši ljudi koji se nađu na našem putu. Ali sve se dešava sa nekim razlogom. Ključna reč je „izdržati“. Sačuvati dostojanstvo i unutrašnji mir – to je ultimativni cilj. Morate biti u skladu sa sobom da biste bili zadovoljni. Jedino ako imate svoj mikrouniverzum, koji vama odgovara i prija, možete biti istinski srećni. Za to je potrebno da dobro poznajete sebe i svoje želje…
Paradoksalno je da i u moderno doba, uz sve brojne i olakšavajuće mogućnosti ostvarivanja i održavanja kontakata, usamljenost predstavlja dominantnu pojavu u društvu. Ljudi se osećaju nesigurno i iznevereno (i privatno i poslovno), i otuda loše raspoloženje, otuda povučenost i okrenutost sebi. Do smanjenja kontakata i postepene desocijalizacije neminovno dolazi kada se ljudi razočaraju, jer – „koga zmija ujede i guštera se plaši“. Ipak, svi različito reagujemo: neko ćuti i trpi uvrede, i nastavlja da se oseća loše; neko pokušava da pobegne u svoj svet, izoluje se i baca u naručje zavisnosti od hrane, pića ili nečeg još ozbiljnijeg; neko pokušava da promeni okruženje, ali sa istom iluzijom i spiralom razočaranja; neko pravi selekciju malog broja pouzdanih prijatelja i učvršćuje sebe kao samostalnu i zrelu osobu, samoodrživu. Preporučujem poslednju opciju, ali svi znamo da to nije pravilo koje ćete, eto, tek tako, usvojiti, samo zato što vam je neko rekao da je najbolje za vas. Možda ne umete da odete, možda ne želite da odete, možda ne možete da odete…
Funkcionisanje sa ljudima na poslu je jedan od primera gde ne možete da odete, jer vas obaveze prema životu vezuju da ipak ostanete tu gde jeste. Tako svaki dan postaje nepodnošljiv, a vaše unutrašnje biće strada. Jer – čovek nije robot, i u posao uključuje emocije. Još jedna od često korišćenih HR teza, koja iza sebe krije plodno tlo za manipulaciju je: „Ne doživljavaj sve lično, ovo je posao, ovde nema emocija.“ Ljudi smo, naravno da ima emocija, i treba da ih bude, samo ih treba kontrolisati i njima upravljati pametno. Ponekad je teško biti fin, naročito u korporacijama gde su svi usmereni na surovo (sirovo) ambiciozno jačanje pozicija po svaku cenu. Privid lojalnosti i privrženosti firmi kroz „nasilno“ druženje je samo trend i služi za promociju, kako ličnu, tako i kompanijsku. Tužnu sliku realnosti upoznate dok gledate na koji način se primenjuje „cancel kultura“. Odbacivanje veoma teško pada nekim ljudima, mnogi čak završe u dubokoj depresiji; međutim, kompanija se ne bavi emocijama zaposlenih i usmerena je isključivo na realizaciju zacrtanih ciljeva. Ipak, sve dođe na naplatu jednog dana. Ali nećete biti srećniji niti zadovoljniji zbog toga što će neko platiti za svoje greške prema vama. Zato uvek tražite soluciju broj dva. Ako morate da ostanete u okruženju koje vam ne odgovara, tražite drugo, a u međuvremenu se svojski trudite da maksimalno sačuvate sebe. Jer ništa neće biti bitno ako se zbog toksične sredine i negativnih uticaja na kraju srušite iznutra. A negativne vibracije loših ljudi su nešto najopasnije čemu možete biti izloženi – one ubijaju polako, postepeno, čak se i naviknete na njih, dok vas potpuno ne onesposobe da se smejete iz srca.
Posebno sam osetljiva na one koji šire negativnu energiju i ubijaju optimizam, svesno ili nesvesno. Kao dete, u takvim situacijama bih se vrpoljila i želela da odem, ali bih ostajala iz pristojnosti. I kao odrasli ostajemo iz pristojnosti, ali i zato što moramo… Besmisleno je i naporno za psihu slušati i trpeti priče i dela koja su negativna i troše energiju. Ali nekada, naprosto, morate. Sve se raspada onda kada postane nepodnošljivo za vaš organizam i počnete osećati čak i fizičku bol pri svakom susretu sa izvorom nezadovoljstva. Treba biti hrabar i otići! Ništa vas ne zaustavlja, osim straha. Uvek postoji drugi, bolji način. Kažu da je depresija fokusiranje na prošle događaje koje biste voleli da promenite, a anksioznost na buduće, nad kojima nemate kontrolu. Da biste izbegli upotrebu pilula za veštačko popravljanje raspoloženja, izbegavajte, koliko god možete, okruženje koje vas psihički iscrpljuje, oduzima vam energiju i demotiviše vas, i upravljajte svojim problemima, jer jedino vi to možete najbolje.
1) Zapišite šta vas muči (opišite problem – bolest, osoba, posao…);
2) Definišite emocije (strah, bes, nezadovoljstvo, utučenost, razočaranost…);
3) Razmislite o tri moguća scenarija (optimistični, realistični, pesimistični) i analizirajte svaki posebno;
4) Predložite rešenja i budite svesni rizika za svaki scenario;
5) Napravite izbor, bez straha da ćete pogrešiti, jer svaki izbor koji napravite je vaš, dakle – pravi.
Svi ljudi su jedinstveni i autentični, jer prolaze svoj specifični životni put. Da li ćete biti dijamant ili grafit (oba sastavljena od ugljenika) zavisi od načina na koji se formirate. Dijamant nastaje u uslovima visoke temperature i pritiska, koji postoje samo na oko sto šezdeset kilometara dubine; izuzetno je čvrst i ne može se oštetiti. Grafit je, sa druge strane, toliko mekan da se njime može pisati (ako poredimo sa ljudima – beskičmenjak, ljigavac). Dakle, kada se na vas vrši pritisak, na putu ste da postanete dragulj. Ako se nalazite u teškom životnom trenutku, shvatite da je 1) prolazno, 2) veličanstveno (ako preživite). No pressure, no diamonds. Sve u životu prolazi, i dobro i loše – a ako preživite – onda postajete jaki kao dijamant (što vas ne ubije, to vas ojača). Zato krenite hrabro napred i ne osvrćite se nazad. Osim ukoliko ne želite samo da uputite osmeh.
U svačijem životu ima uspona i padova. Amplituda života pokazuje vam da ste živi i da preuzimate rizike. Zaljubljujete se i odljubljujete, ulazite u novi biznis i bankrotirate, vaši najmiliji se razboljevaju i ozdravljuju… Sve je to normalno i što vas ne ubije, to vas ojača (dok vas konačno ne ubije, ali šta ćete – od nečega se mora umreti).
Autor: Dobra Odlučić