Posle otkaza, (uglavnom još par meseci kasnije), ljudi sa kojima ste provodili dane zajedno, povremeno se jave i pitaju kako ste. Tu su i bivše kolege, ali i poslovni saradnici….očekujući da ćete brzo stati na noge i ponovo sarađivati na nekom novom poslu. Ali, kako vreme prolazi, tako se smanjuje broj poziva i poruka koje dobijate. Neki gube interes jer im ne možete više pomoći, a drugima postaje neprijatno da vas kontaktiraju – kao u slučaju sa bolesnicima. Verovatno nije za osudu, jer ljudi projektuju na svoj život takve situacije i ne žele da razmišljaju o takvoj sudbini. Žele da nastave u pozitivnom tonu. Samo pravi, malobrojni prijatelji ostaju uporni i uz vas, sa rečima podrške i interesovanja za vas kao ličnost. U toj fazi osvešćivanja, prepušteni ste sami sebi i tada treba pokazati pravu snagu.
U periodu tuge, ja se pretvaram da sam u „witness protection programu“. Osamim se i razmišljam o opcijama, sve dok se u glavi ne iskristališe novi put. Svima nam je ponekad potreban „reset“. Setite se da je za najvišu fazu duhovnosti neophodna tišina. Zato pronađite svoju oazu mira, „nestanite“ na neko vreme i budite sami sa svojim mislima. Sreća je da ja mogu da budem sama i to vreme ne doživljavam tragično. Teško jeste, ali nije neizdrživo. Ako se malo posvetite tom periodu, može da bude veoma korisno. Tu je faza preispitivanja – da li smo dobro postupili, pa griža savesti, pa strah od budućnosti, neizvesnost, strepnja, bezbroj pitanja… Osećate neprijatnost što ste slobodni dok drugi rade, što možete lagano da šetate, bez presije i žurbe i odete, recimo, kod mame na ručak. Onda, vremenom, shvatite da to i nije tako loše i da bi vam na tome mnogi pozavideli. Na dobro se čovek brzo navikne, i opusti se i preusmeri na pravi kolosek – shvatite šta stvarno želite. Neuspeh ne postoji – samo skretanje s puta koji smo prvobitno zamislili. A život je ono što vam se desi dok pravite druge planove. Opet kažem, sve se dešava s razlogom, i zato – prepustite se i očekujte bolje dane. Uvek dođu… Tišina vam pokaže da možete biti zaista srećni sa minimumom. Osvešćujete ono što je osnovno i realno potrebno u odnosu na ono što želite. Mudri ljudi malo pričaju. Može se govoriti mnogo, a reći, u suštini, vrlo malo. Istinsko slušanje drugih i pažnja koju kao sagovornici zaslužuju gotovo da više ne postoje. Uvek smo nečim ometani (pozivima, porukama, obaveštenjima…), dok zaboravljamo suštinsku važnost komunikacije. Misli postaju čiste i jasne kada smo sami sa sobom. Meditacija će vam pomoći da usmerite svoje misli i smirite svoj duh. Tako možete sami sebe inspirisati. Za suočavanje sa samim sobom potrebna je istinska hrabrost. Verujte u sebe, i ne odustajte. Pritom ne zaboravite da budete zahvalni za sve lepe stvari koje su vam se dogodile. Često to previdimo, a to je neophodno za uspostavljanje balansa (harmonije) u životu. Vaš um se profiliše na osnovu vaših misli: ako ste stalno fokusirani na ono što nemate, bićete nesrećni; ako ste fokusirani na ono što imate i za šta ste zahvalni – bićete zadovoljni. Mnogi, nažalost, nisu svesni za šta treba biti zahvalan – naročito dok se ne razbole. „Zdrav čovek ima hiljadu želja, bolestan samo jednu – da ozdravi!“ I najmanja zdravstvena nemoć nas može omesti ili sprečiti u obavljanju svakodnevnih aktivnosti, zbog kojih se inače radujemo. U takvim bezazlenim situacijama bi trebalo da shvatimo koliko nam je zdravlje važno i koliko treba da budemo zahvalni što ga imamo. Sve drugo je relativno, prolazno i može se (ali i ne mora) nadoknaditi.
Autor: Dobra Odlučić