Sećate se sigurno kako smo kao deca zamišljali šta ćemo biti kad porastemo. Učitelj, doktor, pilot, policajac, vatrogasac… U svojoj mašti birali smo zanimanja koja su nam, na osnovu neposrednog okruženja i priča odraslih, bila bliska ili poznata i delovala humano i interesantno. Niko nije maštao o „nedozvoljenim“ ili nemoralnim poslovima, ali su neki, nažalost, svoju budućnost orijentisali upravo ka tome. Vremenom se vizija budućeg idealnog zanimanja značajno promenila. Usled drastično urušenog sistema vrednosti, uzori mladim generacijama postali su političari, starlete, influenseri, učesnici reality programa… Puno para sa malo muke, iliti narodski rečeno – ’leba bez motike. Ovu degradirajuću promenu u svesti mladog čoveka iskoristile su korporacije, nudeći ogroman broj primamljivih pogodnosti. Natprosečna finansijska kompenzacija, bonusi, službena vozila, putovanja, internacionalna razmena, privatno zdravstveno osiguranje, prilike za profesionalno usavršavanje i primenu stečenog znanja i iskustva – i više nego dovoljan razlog za „prodavanje duše đavolu“. Vaspitavane u materijalistički orijentisanom svetu, željne afirmacije i lagodnog života, „mlade nade“ su spremne da trpe radno vreme van radnog vremena, beskrajne i besmislene sastanke, pritisak zbog kratkih rokova, priklanjanje klanovima, bavljenje politikom, zabranu individualnosti i razmišljanja van dozvoljenog okvira, zaboravljajući pritom da spoljašnji simboli uspeha ne mogu nadomestiti gubitak unutrašnjeg sjaja.
U takvom poslovnom okruženju ljudi se postepeno „gase“, jer im ne prija rad pod konstantnim stresom i pretvaranje da su ono što nisu. Krajnji stadijum ove moralne dekadencije je osvešćenost da ste „izgoreli“ i da ste postali „prazna ljuska“, a da vam to nimalo ne smeta, jer ste prestali da osećate i saosećate.
Ja nikada nisam zamišljala niti sam želela da budem korporativni šraf koji će raditi od 9 do 17 h. Ipak, to sam postala. Imala sam zadovoljstvo da radim u struci, premda je to, nažalost, retkost u ovoj zemlji. Većina se nikada ne ostvari u onome za šta se školovala. Mnoge moje kolege su po završetku studija započele neki privremeni posao, a onda je privremeni posao postao stalni. Valjda se ljudi plaše promena i novog koraka i ne žele menjati sigurnost za neizvesnost, iako taj prvi izbor za njih nije najbolje rešenje i oni to vrlo dobro znaju. Jednostavnije im je privići se na sve što im ne odgovara nego li zakoračiti u nepoznato. Mogućnosti koje se otvaraju nakon izlaska iz zone komfora su brojne i pružaju priliku za stepenasti uspon, koji mogu savladati i iz njega izvući maksimum samo hrabri i uporni. Ipak, nemoguće je (ili skoro nemoguće) stalno napredovati – tome stepenice i služe, za predah, odmor, pauzu, period stabilnosti i sigurnosti, koji će nam sačuvati energiju i ojačati nas za nove poduhvate i uspehe.
Međutim, to što ste napustili posao koji vas ne ispunjava i zakoračili na novo tlo ne podrazumeva da ćete biti zadovoljni i da ćete, u skladu sa svojim zaslugama, moći neometano da napredujete. Samo će vam sve to biti podnošljivije jer radite posao koji volite i koji vam predstavlja izazov. Bezbroj je prepreka koje ometaju napredak na profesionalnom planu. Potrošački mentalitet je ubio ono ljudsko u ljudima. Otuda laži, licemerje, obmane, podvale… Od takve realnosti ljudi postaju bolesni, ali – da stvar bude još tužnija – i dalje su željni uspeha i napredovanja. To je danas globalni trend, kojem ne vidim kraj…
„From being to becoming…“ Vremenom postajemo rezultat svojih životnih izbora.