Verujem da je „čovek sam kovač svoje sreće“. Mnogo je faktora koji vam pomažu ili odmažu u tom poslu, ali ipak ste vi ti na koje spada čitav teret, ali i čitava lepota nošenja sa sopstvenim životom. Čovek može da bude samo ono što jeste. To je moja sudbina – da se borim i suprotstavljam nepravdi, po bilo koju cenu. Dobra stvar je da verujem u srećan kraj. Koliko god mi teško bilo u određenim trenucima, održava me vera da dolaze bolji dani. To mi daje snagu i motiv… Ali šta ako su prošli dani najbolji dani? Šta ako je faza u kojoj smo trenutno silazna faza i nema izgleda da će biti bolje? Onda treba biti zahvalan za sve lepo što se do tog trenutka dogodilo. Da, jednostavno biti zahvalan, i to je okrepljujuće… Već sam postigla dosta u životu. Imam i lepe i ružne uspomene. Naravno da bih ružne izbrisala (ali ne mogu, same od sebe će vremenom izbledeti), no one s razlogom postoje u mojoj memoriji. Verovatno je sve ono što mi se dešavalo, i lepo i ružno, uticalo na to ko sam sada, gde sam i kako gledam na svet oko sebe. Sve ima svoje razloge. Ne vidimo ih odmah, već kad prođe vreme i sa problemom se izborimo na teži način, ali – to je život, prihvatimo ga takvog kakav jeste – nesavršen.
JA sam glavni lik u svojoj životnoj priči. Možete živeti samo svoj život i ničiji više. To je ono što treba shvatiti i ponašati se u skladu sa tim. U avionu će vam, prilikom upoznavanja sa sigurnosnim procedurama, objasniti da najpre masku za kiseonik stavite sebi, pa onda pomognete saputnicima. Tako je i u životu: prvo sredite svoj život, izbalansirajte se i pronađite svrhu kako biste mogli da budete od koristi drugima – poslovno i privatno. I znajte, svega nekoliko ljudi će iskreno brinuti o vama i za vas kada je teško. Tada ćete uvideti ko su vam pravi prijatelji. Da, lepše je i lakše kada ste okruženi prijateljima, porodicom, bliskim ljudima… Međutim, ono što je najbitnije jeste da morate biti sposobni da o(p)stanete sami. Morate umeti da se oslonite na sebe, pa tek onda na druge. Ovo se, naravno, ne može naučiti tek tako, ukoliko to već nemate u sebi i niste odgajani i vaspitavani u tom smeru. Ako celog života neko umesto vas radi stvari koje vi treba da radite, ako uvek imate dežurno rame za plakanje, nećete odjednom postati samostalni i sami sebi dovoljni. Cilj svakog roditelja je da stvori samostalno dete. Ipak, većina greši, popuštajući deci iz velike ljubavi, ne shvatajući da im na taj način čine medveđu uslugu. Previše zaštitničkim odnosom, roditelji nesvesno (ili svesno) oblikuju ljude koji će celog života zavisiti od drugih i biti predodređeni za ulogu žrtve, u koju će se savršeno uklapati.
Uvek će vam nešto nedostajati kroz život. Ako vam, hvala bogu, ne nedostaje zdravlja i ljubavi bližnjih, marićete za materijalne stvari: trebaće vam više novca za ono što se novcem može kupiti. Većina misli: ‘Najbolje je biti bogata naslednica’. Istina, mnogo je lakše kada imate „golden parachute“ i ne morate čuvati novac za „crne dane“ jer ga imate i previše. Relaksirani ste, možete da rizikujete i uživate u životu, ako umete. Međutim, postoji i druga strana medalje. Bogati imaju sasvim drugačiju percepciju sveta i drugačiji odnos prema drugima u odnosu na nas ostale. Često teško podnose teret koji bogatstvo i slavan život nose sa sobom. Pitanje je da li su im i u kolikoj meri roditelji preneli znanje o pravim vrednostima (ako su, jureći za bogatstvom, za to uopšte imali vremena i znanja). Često su okruženi pogrešnim ljudima, odnosno lažnim prijateljima, koji samo žele da budu deo džet-seta. Teško pronalaze iskrene partnere, kojima njihov novac neće biti najvažniji. U takvim okolnostima vrlo lako sve izgubi smisao. Zato je važno imati iskrene rođake i prijatelje koji se neće uvek složiti sa vama i koji će vas kritikovati kad za to postoji potreba. Pomoći će vam da ostanete prizemni i samosvesni. Niko od nas nije savršen. Ne postoje idealni ljudi, samo savršeni spojevi. I to treba prihvatiti. Čovek može biti srećan sa malo materijalnog, ako je duhovno ispunjen i živi u skladu sa sobom. Često nam trendovi serviraju kako treba da izgledamo, šta treba da oblačimo, gde treba da izlazimo, koliko da zarađujemo – sve to kreira nerealna i nepotrebna očekivanja i mi se u toj trci nesvesno (ili svesno) izgubimo.
„Srećan je čovek kome treba malo, a ne čovek koji ima puno.“